Jesen stiže dunjo moja…

Da li ste znali  koju pesmu Đorđe Balašević traži od Cigana da mu sviraju na svadbi u pesmi Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja“? Reč je o starom kabaretskom šlageru iz Budimpešte s kraja 19. veka  za koji je prepev sa mađarskog napisao čika Jova Zmaj (Jovan Jovanović Zmaj). Muzika: Bogdán István.

Pesmu su pevali mnogi pevači, a najpopularnije su verzije koje su otpevali Zvonko Bogdan i Oliver Dragojević.

Tekstovi pesama:

Jesen stže dunjo moja – Zvonko Bogdan

Jesen stiže dunjo moja,

ne miriše više cveće;

Zumbul, lale, jorgovani

Jesen stiže dunjo moja,
ne miriše više cveće;
Zumbul, lale, ljubičice.

Pa i ti me izneveri,
sudbo moja!
Otišla si slavuj ćuti, lišće žuti…
Jesen stiže dunjo moja,
ne miriše više cveće;
Zumbul, lale, jorgovani.

S cvetnih grana lišće pade,
s njime ode moja ljubav,
moja mladost, moje nade.

Ti mi ode, leto prođe,
nesta cveća…
Otišla si slavuj ćuti, lišće žuti…
Sad i ne znaš kolko patim
kad se setim jorgovana,
Ljubičica i jasmina…

A i ti me izneveri,
sudbo moja!
Otišla si slavuj ćuti, lišće žuti…

Jesen stiže dunjo moja,
ne miriše više cveće;
Zumbul, lale, jorgovani.

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja“ – Đorđe Balašević  

Toga jutra sam stigao putničkom klasom

Pa kući sa stanice časom, kroz bašte i prečice znane.

A u vojsci sam stekao druga do groba

i hroničnu upalu zgloba – suvenir na stražarske dane.

Ušao sam na prstima…
Mati beše već budna i brzo se prekrstila…
Reče: „Prošlo je ko za čas, baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas, pa će ti svirati, a ti ćeš birati“…

Svadba beše ko svadba, i šta da se priča…
Parada pijanstva i kiča…
I poznata cura u belom.

Već po redu poželeh im zdravlja i sreće…
Iz ruku mi otela cveće i sakrila pogled pod velom.

Tad me spaziše Cigani…
Kum je tražio pesmu, al’ ja sam stigo, briga njih…
Širok osmeh i zlatan zub:
„Znam da nije ti lako, al’ danas nemoj biti grub…
Nego zapovedi šta ćemo svirati!“…

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja, jesen rana…“
Nek zazvone tambure u transu…
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac.
Al’ ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja“, sve polako…
Da mi ne bi koja reč promakla…
Sklon’te čaše i bokale, razbio bi svet od šale…
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.

Retko odlazim kući a pišem još ređe…
I slike su bleđe i bleđe… Pa lepe potiskuju ružne.
Al’ nekad poručim piće i tako to krene…
Pa stignem u svatove njene…
Sve prave su ljubavi tužne.

Nikom ne pričam o tome…
Brzo dođe taj talas i znam da ću da potonem…
Spas mi donose Cigani…
Oni imaju srce za svakog od nas, briga njih…
Oni me pitaju šta da sviraju.

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja, jesen rana…“
Ma nek zazvone tambure u transu.
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac…
Al’ ja moram čuti tu romansu.

Svirajte mi „Jesen stiže dunjo moja“, polagano…
Da mi ne bi koja reč promakla.
Sklon’te čaše i bokale, razbio bi svet od šale…
Da je samo slučajno od stakla, dunjo moja…

 

***

Advertisements

Đorđe Balašević – V.D. RECENZIJE

tpd5

– Sad, pod hitno, moraš naći dva dobra recezenta, da preporuče tvoj roman, onako stručno…
Stručno? Aha…
Pričajte mi o tome…
Završivši rukopis, našao sam se pred protokolom koji mi nije blizak, i odlučio sam da se još jednom izvadim na svoj poslovični amaterizam, koji me je već rešavao i većih gafova nego što je nedostatak stručne recenzije.
Da nekog unajmim da me malo hvali?
Izvinjavam se, ali to mi suviše vuče na „estradu“, što je upravo ono od čega sam, bar na kratko, želeo da pobegnem.
Ali, taj „princip nije jedini razlog za izbegnuta naslađivanja nad mojim prvencem.
Ne, gospodo…
Koga to da „uzmem“?
Ako bi se neko od „pravih“ književnika i udostojio takvog zadatka, to bi morao biti neki od retkih koji trenutno nisu zauzeti političkom karijerom, neko ko nije kompromitovan kod Ovih ili Onih, i neko ko zadovoljava definitivno iskomplikovano nacionalno pitanje.
Uzmem li dva Ista, gotov sam…
Uzmem li dva Različita, providno je…
Uzmem li Narodnost, bilo bi logično, ali sad, dok se još dimuckaju „autonomaške“ lomače, ne bi bilo praktično…
A neko od kolega, iz „muzike“?
Drugi put…
Većini mojih istopaćenika pismenost nije najomiljenija društvena aktivnost. Možda bi mogli nešto da mi nacrtaju?
To bi bilo veoma originalno…
Ali, ovde nije reč o originalnosti, nego o stručnoj recenziji.
Dozvolite mi, zato, da se sam preporučim…
Među nama, ovih četrnaest godina tandrkanja, po televiziji i koncertima, i nisu ništa drugo nego jedna vrlo ozbiljna reklamna kampanja za ovaj roman.
Ma, kakav roman…
Ne bojte se Gospodo Klasici neću vam ništa…
To je samo najduži „šlager“ koji sam napisao do sad.
I nek ovo prođe kao što su prolazile neke moje druge pesme…
P.S.
To jest, neka ga svi znaju napamet…

– Đorđe Balašević 1991. V.D. RECENZIJE „Tri posleratna druga“

 

U razdeljak vas ljubi Đorđe Balašević

Đorđe Balašević kolumna TV Revija

Pravi pisci dele međunarodne nagrade ovih dana. Moj roman doživeo je fijasko prethodnih meseci. Naime, kupuje se i čita se u velikim količinama.

Fuj, komercijalno…

Srećom, niko me ne uzima za ozbiljno, i najgora kritika koju sam do sada dobio je da je ta knjiga u vrhu prodaje samo zato što sam je JA napisao…

Ajde? A Tolstojeve su se valjda prodavale zato što je u njima bio kupon za deterdžent?

Opa! Izvinjavam se. Nespretno sam se uporedio sa velikim klasikom, a stvarno nemam tih pretenzija. Jasno mi je da nisam dorastao ni lokalnim zlookim miševima, a kamoli jednom pravom pravcatom Lavu.

Ja sam jednostavno imao sreću da se nađem sa svojom publikom, tako da uz dela ne moram da prilažem uputstvo za upotrebu. I gotovo. Sve je amaterski jasno…

Naravno, ne baš svima..

– Naslovna strana i deo kolumne iz Radio TV Revije, 16. januar 1992.

 

Đorđe Balašević o prvoj ljubavi

– Prva ljubav?

– Pa, u vreme kad se prve ljubavi i dešavaju… Negde u sedmom razredu, otprilike… To je bila ona prava ljubav, koja te udari. Da citiram svog omiljenog autora, Balaševića: “Zaljubiš se, jer je to tebi potrebno, a voliš nekog, jer je to potrebno nekom drugom“. Vozio sam se oko njene kuće, gledao u prozore… Bila je u pitanju lepa devojka, sa dugom zlatnom kosom i sa svim onim elementima koje sam kasnije opevao u nekim pesmama. Prošlo je nekih pedesetak godina od tada, a ja nikada više nisam sreo…

(Đorđe Balašević, deo intervjua koji je sa Đoletom vodio Ninus Nestorović, književnik i satiričar iz Novog Sada)

Jedna pesma koja se zove „Moja prva ljubav“…  Ja sam ‘teo da se pesma zove „Još jedna pesma o prvoj ljubavi…“, al’ kad sam se pojavio onda su me reckali malo, gde god su stigli…

Ja dođem i kažem: – Ovo treba da se zove „Još jedna pesma o prvoj ljubavi…“

Kažu: – Jesi ti normalan? Kakav je to naziv? Pola metra naziv… „Prva ljubav“ i gotovo! Oćeš-nećeš, prodato! Prva ljubav…“ – Đorđe Balašević

Dok gori nebo nad Novim Sadom…

„Ovde se prvo čuo tresak jer je pogođena kasarna na Majevici, pa tek onda sirena. Tako je počelo… Bio sam više zbunjen nego uplašen. Verujem u neku svoju karmu i ne mislim da ću poginuti u Novom Sadu od neke NATO rakete. Jednom sam krenuo po ćevape skuterom. Olivera se pobunila, jer je bila vazdušna opasnost. Samo sam je pitao:”Da li ti zvuči realno da čujes kako je poznati jugoslovenski kantautor Đorđe Balašević poginuo za vreme NATO napada na Novi Sad, na svom skuteru, sa šerpom punom ćevapčića?!” Ni jednom nisam bio u podrumu i ne znam kako izgledaju skloništa. Kad grmi, primitivan čovek se boji neba, a pametan razmišlja zašto se to događa…
Niko normalan ne bi pucao na most na kom su ljudi. Niko normalan ne bi pucao na most. Niko normalan ne bi pucao uopšte.
Sad u Novom Sadu imam inspiraciju gledajuci zapaljeno nebo, srušene mostove i ljude koji mi, zbog sopstvenih tragedija u glavi, ruše jednu po jednu uspomenu. Sada nam je dalje Petrovaradinska tvrđava nego Budimpešta. I do tvrđave moramo da idemo skelom. Od svega toga verovatno ću nesto napisati. Mislim da o ovome treba pisati sada, da nas ne bi posle prepričavali…
Nikada nisam mogao da predpostavim da će u Novom Sadu biti srušeni mostovi i da će goreti nebo. Ove vatre nad Novim Sadom su oprljile neke zvezde u kojima sam do sada gatao. Sada sam jedino prepušten tome da čekam da se nešto dogodi i da držim palčeve da ovo ne može dugo da traje. To vam je ono:”A ljudi ćutali, a šta bi drugo, i pričali da ovo ne može dugo.”
Proputovao sam svet i slikao se po belosvetskim trgovima, skverovima, avenijama, a nikad se nisam slikao pored novosadskih mostova jer sam mislio što da se slikam kad su stalno tu… “ – Đorđe Balašević, intervju 1999. godine, u vreme NATO bombardovanja.

Đorđe Balašević – Dok gori nebo nad Novim Sadom [tekst]

Da se ne lažemo, nije to bio neki most od onih podignutih da bi se u njih gledalo… Ne, pre je bio od onih podignutih da bi se sa njih gledalo i pod njim prvi put poljubilo…
Ali ponekad ga je ona prelazila svojim uobraženim kadetskim korakom a mesečina se kao deverika lovila u mrežu njene kose…
Po tome ću ga, eto, pamtiti.

Rat je kao pijan svat prošao poljem, šenlučio celu noć…
Kaleći bes na ranom žitu i tek niklom bostanu.
Zašto? Ne pitaj se, jer tako je bolje… I Bog je pristao na to.
Ratovi prolaze a ljudi, eto, ipak ostanu.

Za zlo sam teški laik no, to je stara priča…
Znaš već: Bila jednom dva brata… I to…
Kad sklopim taj mozaik ostane mi kamičak…
I… To smo izgleda mi.

Ma hitni papuče u vis žalosna Panonska Vilo.
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem.
I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom.
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem…
Zaigraj… Bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila.

Žad na reci tamni čim se sumrak zgusne.
Dunav je pred zoru prek.
Plaše te aveti što maglom brode teškim skelama.
Ne, strah nije pravi ruž za tvoje usne…
Reši ga se ga jednom zauvek.
I veruj zvezdi koja zraku tvog života prelama.

Nije to prva neman što preti dahom vatre, ne…
Ali ljubav je vitez.
Arhanđel s mačem, spreman da i tu alu satre.
Da… I samo čeka tvoj znak.

Ma hitni papuče u vis žalosna Panonska Vilo.
Za tvoje dugme sedefno ja noćas kraljevstvo dajem.
I lupni daire o bok, ramena pospi aprilom.
Pa ponizi ovaj mrak tim svojim lucidnim sjajem…
Zaigraj… Bosa i prkosna…
Dok iznad Novog Sada đavo pali svoja kandila.

Đorđe Balašević – Dok gori nebo nad Novim Sadom Album: Devedesete (2000)

Opatica ili Mađarica? Đorđe Balašević i Goran Bregović

Zanimljiva priča vezana je za nastanak pesme “Mađarica” Zdravka Čolića, koja je objavljena 1981. godine na albumu “Malo pojačaj radio”. Pesma se prvobitno zvala “Opatica”. Tekst je napisao Đorđe Balašević i dao ga Goranu Bregoviću da komponuje muziku. Brega je, uz Kornelija Batu Kovača, bio kompozitor svih pesama na tom Čolinom albumu.

Bregi se nije svideo naslov pesme uveren kako će bolje proći ako se zove Mađarica umesto Opatica. Poznat kao umetnik koji ne voli intervencije na svojim tekstovima, Balašević nije hteo da čuje za takvu mogućnost… I nikada više nisu sarađivali.

Iako su kasnije otoplili odnose do te mere da su se pozdravljali prilikom susreta, dvojica genijalnih muzičara nisu više sarađivala.

Originalni tekst je svakako „provokativniji“, a koji se vama više sviđa?

 

OPATICA

Još se nisam ni brijao
Al’ mi život već prijao
Kad sam krenuo amidži
Prašnim drumom do Han Pijeska.

A ispod gore Romanije
Ma da je moglo i ranije
Sretoh mladu opaticu
Blijedu, ma lijepu, kao freska…

Nije bila od kamena,
I čim se takla mog ramena
Čudno mi se nasmešila…
U njoj neki đavo klija.

I ne znam da l’ se zaljubila
Al’ kao divlja me ljubila
I čudne reči mi šaptala
Faljen Isus i Marija…

 

MAĐARICA

 

Još se nisam ni brijao, život mi je već prijao
kad sam krenuo amidži starim drumom ka Ilidži.
Sreća il čudo šta li je, da je bog d’o i ranije,
maše zove me curica, kaže da je Mađarica.

Hajde, hajde reci živa bila otkud ovde?
Hajde, bona slatka ko bombona!

Nisam ni ja od kamena, kad se takla mog ramena
pitam mala u čem je stvar; kaže traži put za Mostar.
Ne znam da l’ se zaljubila, kao divlja me ljubila
kad sam krenuo amidži starim drumom ka Ilidži.

 

Citati pripisani Đoletu Balaševiću, a nisu njegovi

Đorđe Balašević citati

Već godinama po internetu kruže mnogi citati koji su pripisani Đorđu Balaševiću, ni krivom ni dužnom, a nisu njegovi. Svi oni imaju svoje prave autore, i smatramo da je plagiranje imena u potpisu direktno vređanje ne samo Đoleta Balaševića nego i autora istih. Ovo su samo neki od primera takvog plagiranja, uz svaki citat je navedeno i ime autora:

Ali ja sam sanjalica. Verujem u nestvarno. Verujem u ono ALI, svaki put kada mi kažu da se ne zavaravam. Jer nemoguće postaje moguće, ako dovoljno želiš… – Vesna Zakonović Arežina

Nedostaje. Ne. Dosta je. – Dejan Savić

Poslao sam joj kišu. Nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli. Ona stvarno voli kišu. A ja volim kad je sretna. ( Poslao sam joj noćas kišu.. nemojte se ljutiti vi koji ste joj blizu pa ste pokisli.. ona je stvarno voli.. kišu.. a ja volim kada je srećna. ) – Bane Opačić

Bila si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio. ( Bio si moje najdraže i tu sam najteže pogrešio.) – Miroslav Mika Antić

Ne trudi se da uhvatiš leptira. Ako želi da se igra s tobom, sam će sletiti na tvoju ruku. – Ivo Andrić

Samo da ti kažem, mišu moj pospani… Kad poželiš nekom nešto lepo reći, ne čekaj sutra. Jer mnogi su tako zakasnili… I zato te budim. – Željko Krznarić

Ako ćutiš, čuće te samo onaj ko te voli. – Mahatma Gandi

Mislim, ako nisi znala, imam i ja osećanja.. I onu suptilnu glupost što se zove srce. – Mujo Mujagić

Tako to ide: Najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio. – Aleksandar  Đuričić

Nemam nijedan dokaz da sam bio tvoj neko. Nismo se slikali, nismo putovali. Ne znam ustvari ni šta smo. Znam samo da mi fališ, kao vazduh, kao zagrljaj, kao neko najbliži na svetu. A nemam nijedan dokaz da sam bio tvoj neko. – Bane Opačić

Ako te ikad izgubim, obečaj mi jedno. Nećeš se dati nekom šarlatanu što te ne zaslužuje. Pogotovo ne radi to meni u inat. Ako već poželiš terati inat, onda meni u inat budi sretna… – Aleksandar Petrović

Slušaj ti, mali prgavi smislu mog života… Nemam ja vremena da te ne volim. – Goran Tadić

Ne trudi se toliko da me izgubiš. Ja sam od onih što znaju sami kad treba da odu. – Bane Opačić

Ljuta si na sebe, jer ti nedostajem, prznice mala. Nedostajem i sebi otkad smo sazvežđe podelili, pa svako gazduje svojom samoćom… Budalo jedna, nemaš pojma koliko te volim, ovako budalast. – Goran Tadić

Ne volim žene sa tvojim imenom. Uvek pomislim da će još nešto tvoje da imaju. A nemaju. Jedna si, takva se ne rađa dva puta. – Aleksandar Petrović

I drugi su blesavi, al’ ne umeju ko ja da lepo popričaju sa tobom kada te nema, ni da poskakuju trotoarom u pokušaju da usklade korak sa tobom, nevidljivom… Žao mi što nisi tu, da vidiš kako je lepo sa tobom. – Goran Tadić

Javio bih ti se ja, ovako ponekad samo… Da se uverimo kako smo oboje dobro… Ali ne smem. Više bih nam bola naneo nego što bih nas umirio. Ovako čutimo oboje i nadamo se da je ono drugo dobro. Tamo negde. Daleko… – Aleksandar Petrović  

Ne zameram ti. Ovoliku ljubav nemoguće je uzvratiti. – Goran Tadić

Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti : „Nije mi ništa.“ A svašta mi je. – Ana Karanović

Velika je sada tuga… otišla je istinska legenda ne samo ovog našeg područja, nego legenda svetskog kalibra… Arsene hvala za umjetnost! (nepoznat autor)

I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze. Nekim pričama o ljubavi uvek fale poslednje stranice… (nepoznat autor)

Ako ništa,bar smo pod istim nebom. Večeras i zauvjek. (nepoznat autor)

A ona… Ona je prihvatila svaki dio mene i nikada nije tražila da se mijenjam, a promijenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osjećam, nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu, činjenica da ju volim bila joj je sasvim dovoljna. (nepoznat autor,)

I ne volim princip „pamti – pa vrati“, to bi mi ukaljalo obraz. Nema lepše pobede od pogleda u nečije oči bez grižnje savesti, i znati da će tu osobu vlastito srce od srama izdati. – (nepoznat autor)

Ali ona se katkad tako lepo smeši. Pa mi pet minuta u njenom društvu bude kao da sam dobio na lotou. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je trista. Kad hoću tu jednu.  (nepoznat autor)

Ova lista nije i konačna. Molimo vas za pomoć, da pronađemo autore citata pored kojih piše (nepoznat autor), kao i da dopunimo ovu listu citatima na koje vi nailazite.

Hvala unapred